Васпитање и социјализација ученика су области наставног рада којима сваки наставник мора да посвети пажњу.

Иако је савремена школа превасходно усмерена ка образовним исходима, све чешће се поставља питање компетенција наставника у области васпитања и социјализације. Будући да се на факултетима за образовање наставника још увек не изучава Методика васпитног рада и социјализације, оправдано се може тврдити да су наставници у тој области аматери.

Последице нејединственог и несистематичног васпитно-социјалног утицаја на ученике видљиве су на сваком кораку. Дошло је време да се запитамо да ли је можда строга "академска" усмереност наставе постала генератор друштвено неприхватљивих појава.

Свеукупна "вредност" ученика, у постојећем (образовном) систему своди се на образовне квалитете, при том се у доброј мери запостављају обични људски квалитети као што су доброта, поштење, саосећајност...

Савремени наставник, ако жели да буде на висини педагошког задатка, мора да у образовне садржаје интегрише васпитне и социјалне методе и садржаје.

Школски систем је један од ретких који нема право да фабрикује "шкарт". На жалост то се догађа редовно, понајвише зато јер ученици у наставнику виде и траже прво човека, па затим некога ко је задужен да пренесе знања и вештине.